A sada, ta moja čudna tuga... Nije to depresija, niti trenutak sete, ovo je nešto što me već duže muči. Kida me i cepa kao nogom zakačenu flanelsku posteljinu. Raspadam se od tuge...
Trenutno ne radim. Bila sam zaposlena svih ovih godina a onda su došla deca. Trudnička i porodiljska puta dva i onda sam se tako lepo navikla na vreme sa svojim andjelima. I trebalo bi krenuti ponovo na posao... I krenula sam... i brže - bolje pobegla...
Kako da uzmem to dragoceno vreme i bacim ga nekim poslodavcima, vozačima gradskog prevoza i neraspoloženim prodavcima u marketima? Oni su sada ovako mali i ove trenutke ako propustim - nikada neću moći da nadoknadim.
Znam, nisam ja jedina mama koja radi i ima decu, i koja bi trebalo da radi od 9 do 17h i dodje kući u 18 - 19h. Da poslužim večeru i spremim za spavanje.
TO nije moj život i ne želim tako da ga provedem.
Ne mogu da zamislim da deset sati moju decu čuvaju stranci. Smeju se sa njima, ljute se na njih i maze ih. Koliko god bile divne te devojke i žene, koliko god obožavale moju decu i ona njih.. Ma, koliko god ja imala poverenja u njih - one jednostavno nisam JA.
A ja, opet, želim da radim. Vapim za radom, za poslom, za radnim zadacima i poslovnim sastancima. Imam energiju ludaka i mislim da ću moći da pomeram planine kad budem krenula na posao. Volim ovo čime se bavim i želim da se usavršavam u ovoj oblasti. I tražim posao i idem na razgovore i pregovore. Oduševljavam se uslovima i obećavam najboljeg radnika kojeg su ikada imali. I potajno se nadam da će mi ponuditi radno vreme do 14 - 15h. Nije mi teško da ustanem i u 4 ujutru ako će to značiti da će moja deca biti kući malo posle 15h.
Ali - NEPRAVDA - reče Kalimero, i bi tako prokleto u pravu! Ne može i jare i pare!
Ostaje da ovih dana uživam sa svojim divnim andjelima i čekam poziv za posao. Do ponovnog zaposlenja i tuge za izgubljenim trenucima sa malim miševima.
Dok ne nadjem i jare i pare!
Trenutno ne radim. Bila sam zaposlena svih ovih godina a onda su došla deca. Trudnička i porodiljska puta dva i onda sam se tako lepo navikla na vreme sa svojim andjelima. I trebalo bi krenuti ponovo na posao... I krenula sam... i brže - bolje pobegla...
Kako da uzmem to dragoceno vreme i bacim ga nekim poslodavcima, vozačima gradskog prevoza i neraspoloženim prodavcima u marketima? Oni su sada ovako mali i ove trenutke ako propustim - nikada neću moći da nadoknadim.
Znam, nisam ja jedina mama koja radi i ima decu, i koja bi trebalo da radi od 9 do 17h i dodje kući u 18 - 19h. Da poslužim večeru i spremim za spavanje.
TO nije moj život i ne želim tako da ga provedem.
Ne mogu da zamislim da deset sati moju decu čuvaju stranci. Smeju se sa njima, ljute se na njih i maze ih. Koliko god bile divne te devojke i žene, koliko god obožavale moju decu i ona njih.. Ma, koliko god ja imala poverenja u njih - one jednostavno nisam JA.
A ja, opet, želim da radim. Vapim za radom, za poslom, za radnim zadacima i poslovnim sastancima. Imam energiju ludaka i mislim da ću moći da pomeram planine kad budem krenula na posao. Volim ovo čime se bavim i želim da se usavršavam u ovoj oblasti. I tražim posao i idem na razgovore i pregovore. Oduševljavam se uslovima i obećavam najboljeg radnika kojeg su ikada imali. I potajno se nadam da će mi ponuditi radno vreme do 14 - 15h. Nije mi teško da ustanem i u 4 ujutru ako će to značiti da će moja deca biti kući malo posle 15h.
Ali - NEPRAVDA - reče Kalimero, i bi tako prokleto u pravu! Ne može i jare i pare!
Ostaje da ovih dana uživam sa svojim divnim andjelima i čekam poziv za posao. Do ponovnog zaposlenja i tuge za izgubljenim trenucima sa malim miševima.
Dok ne nadjem i jare i pare!
Нема коментара:
Постави коментар